Imala sam farmu u Africi, u podnožju planina Ngong. Linija ekvatora protezala se preko visije dvadeset i pet milja severno, a moja farma ležala je na dve hiljade metara nadmorske visine. Usred dana čovek se osećao kao da se vrlo visoko popeo i približio suncu, mada su popodneva i večeri bile bistre i sveže, a noći hladne.
Geografski položaj i nadmorska visina ovde su združeno stvarali krajolik kakvog nigde drugde na zemlji nije bilo. Bio je redak, sav razvučen u linije, bez igde ikakvog obilja i bogatstva boja ili vegetacije kao u niskim tropskim zemljama. Boje su bile suve i pečene, nalik bojama grnčarske radionice. Lišće na drveću bilo je tanano i lako, i raslo je drugačije od lišća evropskog drveća: nije činilo kupole, već je stvaralo široke, vodoravne slojeve i parabole. Takva posebna struktura davala je usamljenim stablima krilate siluete nalik palmama, ili romantičan i herojski stav, sličan galiji s podignutim jedrima. Dugi obronci šuma, međutim, time su dobijali neobičan izgled, kao da je čitava šuma treperila. Na livadama su rasla stara kvrgava stabla gloga, raštrkana tu i tamo, a trava kao da je bila začinjena majčinom dušicom i mirtom, pa je miomiris na nekim mestima bio toliko snažan da je peckao nozdrve. Cvetovi koji su rasli u ravnici ili po puzavicama devičanskih šuma, bili su sićušni kao pustinjsko cveće, mada je pred duge kišne periode po livadama nicalo mnoštvo različitih vrsta krupnih, teških ljiljana snažnog mirisa. Na sve strane protezali su se ogromni, beskrajni vidici. Sve iz te prirode težilo je veličini, slobodi, i uzvišenoj plemenitosti.
Najvažniji sastojak krajolika, pa i života na ovom mestu, bio je sam vazduh. Kada čovek razmišlja o svom višegodišnjem boravku u afričkim visijama, prvi utisak je da je dugo živeo u vazduhu. Nebo nikada nije izrazito plavo, već najčešće dosta bledo i tako svetlo da je teško uzdići pogled ka njemu i obilju ogromnih, lakih, promenljivih oblaka koji se gomilaju i plove po horizontu. Ali u sebi je krilo plavetni izvor snage i na mestu gde je doticalo vrhove planina, bojilo ih je dubokim nebeskim plavetnilom. Na podnevnoj vrelini vazduh bi nad ravnicama zaigrao kao razgoreli plamen, svetlucao bi, talasao se i tekao kao voda, odražavao bi i udvajao sve predmete i stvarao velike vazdušaste prizore. U ovom bistrom vazduhu disalo se lako, i udisala nekakva divlja nada, nalik krilima. Na visiji, čovek se ujutru budio i pomišljao: Sada sam tamo gde treba da budem.
Planine Ngong protežu se u dugom vencu, od severa ka jugu, i krunišu ih četiri graciozna vrha koji stoje kao nepomični, tamnije plavi talasi spram neba. U najvišoj tački uzdižu se na dve hiljade i sedam stotina metara iznad mora, a s istočne strane na sedam stotina metara iznad okolne zemlje. Ali ka zapadu padaju dublje i strmije, strane planina spuštaju se skoro vertikalno ka ogromnoj dolini Velikog istočnoafričkog rova.
(Odlomak iz knjige Moja Afrika, prevod s danskog Radoš Kosović, izdavač: Geopoetika)
Izvornik: Danas
